P. Jedan zid je prekriven tvojim crtežima I kolažima, na drugom zidu slike, a u gradu su nalepljeni “filmski polakati”.

O čemu se u stvari radi?

B.A. Ja sam jednostavno pokušavao da naslikam Han, ali se to pokazalo kao veoma teško. Rezultat se kretao od neprepoznatljivog do nebitnog.

“Image “ centra Hana, sito štampom na belom papiru, je već imao nešto opipljivo, sa mojim osećajem za to mesto. To sam prepoznao, na neki iskustveni način. Šta god da sam kasnije crtao i radio na tom odštampanom papiru, bilo je u redu, čak bivalo ubedljivije, sve jedno razumeo ili ne, šta radim.

Ja mislim, da je svako od nas, posledioca življenja I naslaganog iskustva. Time je odredjena naša sadašnjost, ali I budućnost. Da bih se suprodstavio inerciji življenja u Hanu, ili reflektovao Han (šta god da to znači), trebao sam da prođem kroz sva vremena od kojih je sazdana moja sadašnjost.

Na kraju, jedino što je ostalo kao termin, kojim bih sebi pojasnio sve ono što: jednostavno ne mogu da podnesem, kao I sve ono što jednostavno volim, je neka vrsta “budnog sna”. Ja sam to nazvao: “Morava film prikazuje”.To mi je najbolji način za suprodstavljanje i komunikaciju sa svetom oko mene I sa mnom.

Dakle “Film”

Bilo mi je veoma prirodno da filmskim plakatom to I objavim.

P. Crteži, kolaži I “Bruce Lee” ?

B.A. Moji crteži su gotovo uvek, zabeleške, ili impulsi koji dolaze sami od sebe I posledica su raspoloženja tog momenta. Po tom principu sam, u ovom slučaju, pravio neku vrstu scene. Kad jednom imate pred sobom scenu, onda čekate da dodju glumci, koji čak I da ne dođu, nije bitno, jer je možda i to je po scenariju.

Medjutim “teatar” koji sam nekako intuitivno postavio, trebalo je I da krene sa predstavom.

U tome su mi filmski momenti bili od koristi.

P. Raja, RS Ćure, Aca,… ?

B.A. Poznate gradske priče, dovoljno tipične kako bi predstavile princip.

To je moj stav o nama.

P. Zašto si ovu sliku nazvao “bioskopski zid”?

B.A. Bioskop se nalazio u " Glavnoj ulici'. Bio je tipično zelen kao I mnogi objekti iz tog doba. Za sve one koji su sedamdesetih godina bili deca, zanimlljiviji deo sveta se nalazio u tom bioskopu, dok je ostatak bio samo manje ili više sličan zadatoj realnosti sa projekcionog platna. Postoje jos uvek delovi starih fasada sa istom bojom. Međutim, nisam gledao ni u jedan zid, ili stare fotografije dok sam pokušavao da nađem baš tu zelenu boju I sa njom premažem celo platno.

Posle izvesnog vremena shvatio sam da u stvari tražim mesto, gde se realnost odvaja od ideje o njoj, ili san odvaja od jave. Postalo mi je jasno da " Zid starog hanskog bioskopa" jedino tome služi, bacio sam četke I prestao da radim.