P. Za nekog ko se danas bavi skulpturom i ne retko svoju kreativnu akciju dokumentuje čekićem i dletom, verovatno postoji dobar razlog da uzme filmsku kameru i svoje ideje uobliči novim sredstvom izražavanja.

Da li je to ceo svet postao jedna velika skulptura koju snimaš kamerom, ili je nešto sasvim drugo u pitanju?

D.A. Počeo sam da upotrebljavam video, radeći na raznim multimedijalnim projektima. Kamera i montažni studio su se postepeno uvukli u moj rad, pre nego da sam ja svesno napravio izbor. Na neki način to je davalo vremensku dimenziju mojim crtežima I dozvoljavalo narativno izražavanje.

S druge strane, uplitanje novih medija, nije mnogo promenilo moj način pristup radu. Gledam i razmišljam isto kao i pre, nebitno da li držim kameru u ruci, grafit ili dleto. Svakako postoje tehničke stvari kojima treba prići i prilagoditi se medijumu kroz akumulirano iskustvo, ali mislim da je u osnovi isto.

P. Govoriš o fudbalu.

Šta je, za jednog likovnog umetnika, toliko zanimljivo u fudbalu?

D.A. Ovaj video rad je deo projekta koji je prikazan u Royal Opera House u Londonu.

Ideja je da se pokaže deo spektra i intenziteta emocija koje su vezane za fudbal i dešavanja oko njega.

P. Fudbal je veoma popularan I mogu da razumem da mnogi ljudi, kao navijači, igrači menadžeri I td, ostrašćeno time bave, ali je malo teže prihvatiti ideju, da je sve to vezano za umetnost.

D.A. Ja nisam siguran da smo mi toliko privrženi samoj igri fudbala, jer su stvari oko igre veoma fascinantne.

Živimo u vremenu kad jedan fudbalski dogadjaj može da privuče toliko ljudi, kao I da stvori tako snažne i kompleksne emocije, bliske religioznom transu, pre nego sportskom događaju.

Ovaj rad je počeo serijom intervjua, koje sam snimio sa navijačima iz različitih zemalja i gradova, uključujući Vladičin Han.

Nevezano za to koliko su različiti London, Manchester, Berlin I Vladičin Han, sva ta mesta , kao I ostatak sveta su spojena ljudima koji tamo žive i vole isti fudbalski klub. To je osećaj pripadnosti koji može da prevazidje sve barijere: nacionalne, socijalne, političke, jezičke. To spaja ljude i zaslepljuje ih u bratstvo navijača.
U ovom videu hteo sam da pokažem, barem delimično, vrtlog emocija kroz koji prolazi prosečan navijač, gledajući meč svog kluba. Dirljivo je, čak i zastrašujuće svedočiti dubinu emocija ljubavi, mržnje, odanosti, žaljenja, posvećenosti.

Ja ne mislim da globalni fenomen fudbala ima mnogo toga sa fudbalom. To je mnogo veća sveobuhvatnija stvar, koja reflektuje naše suštinske ljudske potrebe. To je nova kultura i duhovni naboj, koji danas može kao ništa drugo, da dotakne milione ljudi.

P. Fasada zgrade gde je film projektovan, izgleda kao stvorena za tu svrhu. Siguran sam da je to bila prva prava projekcija na nekoj od fasada glavne ulice, a opet, meni je sve izgledalo prirodno, kao da se desava svaki dan.

Kad bi ponovo radio projekciju, da li bi nesto menjao?

D.A. Kad se jedan rad predstavi u pravom vremenu i prostoru (van prirodno galerijskih prostora I scena), pravila su drugačija. Novonastala dinamika je nepredvidljiva. Mislim da je zaista van kontrole ono što se dešava izmedjuprostora i umetničkog rada predstavljenog u tom prostoru. To je moguće uporediti sa pravljenjem monumentalnih skulptura, sa čim ,imam izvesnog iskustva.

Konačni izbor lokacije je u ovom slučaju bio iznenadjenje i za mene. To je bio zadnji minut, kao alternative za druge površine koje su izgledalje kao bolja opcija, dok smo planirali. Pokušao sam projekciju na pravom projekcionom platnu, ali gravitacija prostora I organska veza sa direktnim okruženjem , je manjkala. Nekako, po refleksu okrenuo sam se prema toj zgradi i proradilo je.

Ja mislim da su to i najbolja rešenja, kad tvoj rad sam, izabere lokaciju, ili se lokacija, na neki način sama ponudi.

Potpuno sam siguran da ima i drugih zanimljivih mogućnosti u glavnoj ulici, gde bi rad takodje dobio neku drugu dimenziju.