Frederic Acquaviva je bio zadovoljan idejom da njegov performans bude izveden na mostu. Jednostavno je našao svoj “omiljeni kafić” sa slobodnim internetom (u šta nije mogao da poveruje) I seo za svoj kompjuter. Ubrzo zatim smo počeli da razgovaramo o organizovanju prostora, pozicioniranju publike i izvođača, zvučnika, struje itd… 

P.         Frederik, izgleda mi da si ti jedan od onih ljudi koji uvek nešto traže i sakupljaju gde god bili, ali za razliku od ostalih, ti sakupljaš reči, koje kasnije koristiš u svom radu. S druge strane, sebe nalaziš medju kompozitorima.  Kako bi ti objasnio svoj rad?

F.A.     Komponovanje je kao pravljenje kolekcije ideja od zvuka. Takodje na sličan način, gradnja kolekcije je slična procesu komponovanja. Ja pokušavam da komponujem svoj sopstveni život. Nisam opsednut rečima, već više upotrebom mozga, koji kao što svi znamo može biti “bezrečit”.

Volim da upotrebljavam jezik kao vezu, ali I da protestujem protiv te veze, jer shvatam jezik kao funkcionalnu stvar.

Zvuk, ali I note, akordi, intervali, ritmovi ili odsutnost ritma, može pomoći gradnju tog kompleksnog sveta, koji me zanima kao kompozitora.

P.        U svom radu upotrebljavaš “komade zvuka”. Nekako  5 minta zvuka, je sabijeno u manji 1 sekund “komad zvuka”.  Kako bi objasnio te “komade“?  

Da li je to esencijalnost, suština muzike i zvuka, ili nešto sasvim drugo?

F.A.     Kad bih bolje govorio engleski objasnio bih kako ja to mislim, u stvari ne tiče se puno zvuka. Shvatam zvuk kao neizbežnu materiju muzike, kao meso na telu recimo, ili čak odeću.  Ja hoću da skinem odeću sa muzike I da komponujem golu muziku. To je kompleksno, jer ponekad što se god više oblačite, sve ste više goli.                                          

Možda takodje  misliš na komad “Exsercice Spiritual”( Vežba duhovnosti). Napisao sam to 2007 i predstavio u Vladičinom Hanu, na narandžastom mostu. Predstavio sam taj komad u trajanju od 5 minuta, to je koncept, jer želim da sam razumljiv. Ali takođe, zbog toga sto ne želim da sam razumljiv, ja čitam tekst na jeziku zvuka koji ste u zemlje koja mi je pružila bilo kakvog dobrodošlicu, na užasnoj mešavini koja proizilazi iz automatskog su neki ljudi mislili da govorim ruski, dok sam ja čak “ciber” prevoda.

Ovog puta govorio sam srpski, ali upotrebljavao malo I Hrvatskog, jer ja sam humanista I volim“mix” svih vrsta tekstura.

Zatim, šta je još važno, sam komad, u jedinstvu svoje obnaženosti (golotinje), i najmanji zvuk, načinjen je od bilo kakvog zvuka koji ste u svom životu čuli. To nije zvuk za baštenske patuljke (dwarfs), već upravo suprotno, za džinove…

P.        Našao sam u tvojoj biografiji da si veoma aktivan kao kurator I arhivar, malo zaboravljenog umetničkog pokreta “Letrizam”. Kako bi definisao Letrizam I koliko je to uticalo na tvoj rad?                                                           

F.A.     Imao sam izuzetnu priliku da se sretnem sa Isidor Isou, dok je bio još živ  i da radim sa njim zadnjih 10 godina njegovog života. Isou je načinio teoriju o kreativnom aktu i ja mislim da  kao kreator iz bilo koje oblasi, ne možete da ignorišete ono što je on napisao I uradio.

Takođe je izuzetan umetnik….  Sve je počelo 1946, uključujući neke od njegovih prijatelja koji su jedni od najboljih umetnika od ove druge polovine veka,  kao na primer: Gil J Wolman, kome sam bio kurator na  prvoj velikoj retrospektivi zadnje godine u “ MACBA and Seralves Museums”. Susresti Isou-a u mojim tridesetim, posle već nekoliko uradjenih kompozicija i 10 godina razmišljanja o umetničkoj formi u muzici, je veoma različito od  sresti Isou sa 20 god. kad bi sve to bilo potpuno novo. Zbog toga sam odlučio da se ne pridružim pokretu (ili onom što je ostalo od njega) I u neku ruku pomognem da budu poznatiji ( u to vreme nikom nisu  bili zanimljivi) I sa druge strane odem još dalje u svom istraživanju muzike.

Ali ja uopšte nisam Letrist, u smislu da mogu da upotrebim muzički instrument, celi ili četvrtinu tona, sve je to potpuno zabranjeno u Letrizmu. John Cage je bio duboko zainteresovan za Duchamp-ov rad I uradio nešto drugo, iako možete da se pretvarate da se sve aleatoričke stvari vec nalaze u “Erratum Musical”

            Sa  “Exercice Spirituel”, ja ne otkrivam po drugi put tišinu, niti želim, kao Isou i njegovi zamišljeni komadi, ja tvrdim da je to najkraća muzika ikad, kao DNA muzike.Traje 1/24 sec, što se takodje zove ram ( mi kažemo ‘image” na francuskom)

P.         Videvši tvoj rad (performans), na mostu imao sam prijatan ali i čudan osećaj, tako da sam iz nekog  razloga, na kraju performansa počeo da se smejem. 

Postoji li neko tvoje očekivanje od publike kao reakcija na tvoj rad tj. performans?

F.A.     Kad negde dođem, daleko od zemlje gde sam živeo 44 god. pa sam onda srećan da odem (za Berlin), ja samo očekujem neočekivano. Zbog toga ja nemam nikakvu ideju kako će publika reagovati. Na primer srpski pas koji je prešao preko mosta te noći, u mom komadu  “Coma” izgleda da je uživao u tome kao da je velika kost. A ti si mi pričao da je gradonačelnik čuo u tom komadu istoriju groznog rata koji je pogodio vašu zemlju zadnjih decenija… to bi mogla da bude najlepša stvar koju je neko izgovorio o mojoj muzici, iako to nije ono što ja o tome mislim. Ali još uvek, nešto je čudno, jer izvorna verzija (inicijalno izvodje je za 16 flauta) upotrebljena za “avant-garde” film Marsela Hanouna 1993. “Les amants de Sarajevo”, koji govori o mladom paru na mostu za vreme rata.

Ali u svakom slučaju, ja ne verujem u figurativnu umetnost XX, i  XXI veka. Istina je, da ljudi koji komentarišu i prave komentare, govore samo o sebi. Kako bih drugačije interpretirao tvoj smeh, na primer?

P.        Malo je čudno da upotrebljavaš reči koje ne osećaš I ne razumeš, s obzirom da su one mehanički prevod na jezik koji ne govoriš. Takve reči, su oslobođene svog značenja i oštrine izraza,  što je samo po sebi dovoljno snažan stav i iskaz. Međutim ti takodje govoriš te reči ljudima (publici).

S obzirom da upotrebljavaš nešto kao “ prazne reči’, šta je to što želiš da preneseš (kažeš) svojoj publici?

F.A.     Kao što sam ti već rekao, to nisu prazne reči, one su način da se poveže sa istinskim (pravim) umom ljudi. Mislim da je to namera (pravi razlog) muzike. Za mene je  to ponekad veoma blizu poezije (poetskom aktu). Za većinu muzike poezija je potpuno odsutna. Ja osecam poeziju unutar muzike, jer svet je krucijalan. Umetnost ili muzika je nešto što je na neki način besmisleno, u smislu svoje nefunkcionalnosti, što I jeste razlog da je toliko važna. Da je drugačije, sve bi bilo funkcionalno I muzika se pravi za igru ili mrdanje zadnjicom (čak I lepa srpska igra, sa čim smo upoznati… ali uglavnom kontinentalno zezanje).  

Ja to vidim kao prvi korak izlaska iz praistorije. Mi možemo da postanemo ljudi ako radimo stvari zbog radosti mišljenja I razmene ideja.

P.        Pre svog performansa na mostu, imao si sat muzike u svom “omiljenom kaficu” (Green club). Za razliku, ili čak kontrast od svakodnevne “kafe muzike” koju ljudi obično slušaju, muzika koju si im predstavio je bila

neka vrsta “napada” i zvuka i muzike. 

Posoji li veza između tog “kafe performansa” I predstavljanja na mostu?

F.A.     Pa nije baš moj omiljeni kafe. Ima neograničeni i slobodni ‘wifi” pristup, sa većom lakoćom rada nego bilo gde drugde na svetu, ali na žalost imao sam neprekidnu pozadinu američke muzike  iz 80.ih, stare gluposti koje ne možeš više da čujes u Francuskoj, na primer, gde više vole nove gluposti. Bio sam veoma zainteresovan da rastavim deo svog “Le Disque” koji je u 8 delova od 40 minuta, sa glasovima, čembalom I električnim uredjajima Bilo je veoma zanimljivo posmatrati ljude dok slušaju I ja sam sve snimio. Ljudi su delovali baš iznenadjeno, ali niko nije došao da mi išta kaže, što je malo i neugodno, jer suprotno onom što ljudi možda misle, ja bih uživao da razgovaram s njima.

Kad onda vidim komentare kao autoportret ljudi, ja sam prevaren da ne naučim toliko toga o stanovnicima Vladičinog Hana. Ali sam došao transformisan u Pariz, polomio sam naočare u beogradskom hostelu, I vratio se nazad u Francusku poluslep, u očajničoj potrazi za drugim naočarima. Barem su ostale  zabeležene I besmrtne na snimku koncerta na onom predivnom narandžastom mostu. Mostu izmedju rata, muzike, zvuka, jezika, reči, ljudi I pasa.