P. Lorie, kad si počela da pevaš, imao sam utisak da ćemo prisustvovati, “klasičnom” operskom performansu. Volumen i kapacitet glasa, koji preti nebeskim visinama u bilo kom momentu izvođenja, svakako je kreirao atmosferu operske scene. Ipak, tvoje prisustvo na ovom mestu, govori više o socijalnom i savremenijem angažmanu, no što bi to klasična opera dozvolila, ako uopšte smem da tako kažem.

Kako bi ti objasnila savremenu operu i svoj odnos sa njom?

L.L. Svoj glas sam školovala u klasičnoj, italijanskoj „Bel Canto“ tradiciji. Mislim da većina ljudi, prepoznavši taj stil, automatski misle o klasičnom i veoma tradicionalnom prisustvu opere. Ja sam htela da tehnički osposobim svoj glas za mnoge stvari, koje prirodni glas možda ne može, a ne da bih pevala Belinija ili Verdija. Nekako, ima puno disciplina u pevanju, koje bih pratila kao mlada devojka koja uči tehniku pevanja, da sam ih bila svesna.

Zašto ne, recimo indijsku klasičnu muziku, iz (inuit) grla pesmu, ili izuzetne Bugarke, ili gregorijanski stil pevanja? Takodje, puno je stilova na „Bliskom istoku“, koje volim. Trenutno učim komad na kineskom, jer taj muzički komad, koristi klasicnu kinesku operu, kao inspiraciju. Pretpostavljam , da je italijanski stil, kulturološki, meni najbliži, ali i najprisutniji, te ste od najranijeg detinjstva, tome okrenuti. Na kraju krajeva, to je samo tehnika, kao i bilo koja druga, koja vam daje veću kontrolu nad onim što radite, pa time imate i više izbora.

Ja volim da to upotrebim u eksperimentalnoj muzici i svakako moja baza u eksperimentalnom fizičkom teatru i operi je slomila tradicionalnu vezu izmedju publike, prostora i izvođača.

Operu i „klasičan zvuk“ možete da shvatite i kao ostatke ogromnog dinosaurusa iz neke druge epohe, koji lebde nad nama i ja mislim da je teško preći tu barijeru, kako bi publika videla ono iznad tehnike i stila izražavanja, te više čula ono što se pokušava da izrazi.

Mišljenja sam, da se mnoge savremene opere odlučno, ali i očajnički drže za ideje iz 19. veka, što bi opera trebalo da bude.

Ono što mene zanima je upotreba glasa , kao sredstva za transformaciju i eksperimentisanje.

P. Dok smo još bili u fazi pripreme projekta, tražila si da čuješ pesmu ptica iz ovog kraja, što bi trebalo da bude početna tačka stvaranja tvog muzičkog komada. Bio sam oduševljen tako inspirativnom idejom, jer to i jeste muzika koju stalno slušamo, ali gotovo nikad zaista ne čujemo. Kasnije si odbacila tu ideju i komponovala drugi komad.

Kako u svari komponuješ, šta je važno za tvoj rad, gde se nalazi inspiracija i šta su „ptice“ u tvojoj muzici ?

L.L. Ja nisam odbacila ideju o ptičijoj pesmi. To je deo većeg projekta na kome i dalje radim. Pripremala sam taj komad dok sam još bila u Stublu i V.Hanu, ali izgledalo je da se ne bi uklopilo u program te večeri iz logističkih razloga. Mnoge od lokacija koje sam izabrala su bile intimne i ne baš prilagodjene za veliki broj ljudi koji bi došao. Takođe, ni vremena više nije bilo, ako govorimo o organizovanju mesta (za koncert), kao što je stara fabrika sokova. Ipak, nadam se da ću još jednom doći i biti u mogućnosti da to uradim.

Ja sam „sakupljala“ pesme uz obale reke u V.Hanu i od jednog odredjenog drveta. To je drvo šljive, koje je nagnuto prema Draganovoj kuci (Stubal). Pesmu sam na kraju ipak izvela, na zapuštenom avionu u parku, dan posle glavnog dogadjaja. Zbog kasno letnjeg perioda festivala, neke su ptice već otišle u „pod – pesmu“, deo pevajućeg ciklusa ptica kad je pesma na vrhuncu eksperimenta i inventivnosti. Ptice sa drveta šljive su bile pogotovu glasovite.

P. Uradila si sličan „Performans otvorenog prostora“ u Japanu, SAD, Francuskoj i sada u Srbiji. Može se, dakle, reći da imaš iskustva u izvodjenju komada na otvorenom prostoru, kao i u operskim dvoranama, usudjujem se da kažem

Šta je to što te vuče ka otvorenom i nekonvencionalnom prostoru?

L.L. Ja sam zainteresovana u „Prizorom specifičan performans“ i stvarima koje su u tom saglasju, ali u suprotstavljenom odnosu prema datom okruženju. To ne znači „Ulični performans“, kao umetnički oblik koji ima svoja pravila, već nešto prirodnije i celovitije.

Planctus Maria“ (plačuća Marija) je veoma napet komad, o raspeću i reakciji „Tri Marije“ i Jovana krstitelja. Komad je tekst, molitvenog pojanja (recitala) iz 11. veka.

Svideli su mi se vizuelni elementi , projektovani na zid kioska i na neki način, izgledalo je kao da ti imidži, izlaze iz tog zida.

Drugi komad je baziran na drevnom tekstu Samarićana, po kome je bazirana Solomonova pesma. To je jukstapozicija, sa višekanalnom muzičkom postavkom, latinske verzije Solomonove pesme. Pesma nad pesmama je preliminarno zamišljena za rezonantnu akustiku i izvodjenje u „Schloss Wolkersdorff“ u Austriji i „Planctus Maria“ za „Stift Klosteneuberg“. Izvela sam verziju pojanja (plainchant) celog uskršnjeg komada, koji je uredjen i u svrhe terapije. u jukstapoziciji prepisa dela postavljenog izmedju pacijenta i terapeutista, u psihijatrijskoj bolnici u „Gugging“. Da imam vremena, verzija ovog performansa, u V.Hanu, bila bi, naći pravoslavnu verziju ovog teksta i utkati i taj komad u platno.

Dok sam pevala, psi su se pridružili zavijanjem. To me podsetilo na koncert Laurie Andersons, kojoj su jedina publika bili psi. To je nešto organsko i prirodno.

P. Posle tvog performansa, čak i za vreme izvodjenja, čuo sam par reakcija iz publike: „to je eho današnjeg dana“, „to je u mojoj glavi svaki dan“, .“ ona pravi zvuk mojih osećaja ovog momenta“...

Da li to utiče na tebe? Da li bi to komentarisala?

L.L. Sa reakcijama publike nije lako. Čula sam i da je neko rekao da izgledam i zvučim kao da sam bolesna!! Medjutim, ako tvoje izvodjenje dodirne nekog, na bilo koji način, to je već nagrada (bonus). Ali, razmišljati o reakcijama publike, može zaustaviti tvoje eksperimentisanje i da ti nametne strah od neuspeha.

Za mene je bilo izuzetno izvodjenje „Ptičije pesme“ na avionu. Taj avion je kao veliki napušteni metal, napadno istegnut preko trave. Nemam pojma kako je tamo dospeo, ali priroda je već činila svoje. Počeo je da rdja, raspada se i postao je deo pejzaža. Bilo je tragova životinja i ptica u njemu, a interesantno je bilo i što neko vreme niko nije ni primetio šta ja radim.

Zvuk se utopio u okoliš i mogla sam i da osetim kako postajem deo okoline. Jedina bića koja su me primetila, bile su ptice i počele da mi odgovaraju pevanjem. Tek kasnije, još neko je obratio pažnju, kad su me ljudi, slučajno prolazeći, videli. Deca i životinje oko aviona tog dana su bili, zaista, izuzetna publika!

P. U momentu stupanja na „uličnu scenu“ nosila si crvenu haljinu od svile i tamne naočari za sunce, što je tvom pojavljivanju, dalo određeni karakter.Bio sam pod utiskom da je taj vizualni entitet, koji si kreirala, povukao sa sobom ceo performans.

Koliku važnost vizuelni aspekt ima za tebe, da bi izrazila svoju muziku?

L.L. Ja hoću da nosim haljinu ili stvari jarkih boja , kad budem izvodila „Pticu“, kako bih došla do kontrasti sa datim mestom. Ja sam takodje imala performanse gde sam oslikavanjem tela (bodypaint), pokušala da budem jedno sa okolinom tj. postala drvo i utopila se u šumu.

Dosadno je biti ženski izvodjač, jer će o tvom izgledu uvek prosudjivati sa pogrešnim razlogom. Jedno vreme sam toliko bila sita toga, da sam imala performanse iza platna, te je najzad sve i bilo vezano za moj glas. Imala sam stolicu sdruge strane platna, gde sam pozivala „lepe“ ljude koji bi prihvatili da budu gledani, da sede i urade taj deo perfiormansa za mene!

Ima puno izbora kad predstavite sebe kao izvodjača. Nekad imate direktnu i neobradjenu „brutal“ verziju umetnika, sto je možda polarno suprotno od onog kad je sve tako lepo obučeno i ispeglano, tako da od umetnika, ne ostaje ništa. Kad se ta dva iskombinuju, verovatno je to moderna pornografija. Mislim da najčešće vidimo sirov“ pristup čisto vizuelnoj umetnosti. Umetnik na ekranu je predstavljen po principu „uzmi me ili ostavi“. Meni to ne prija.

Lično, hoću da napravim razliku izmedju života i performansa. Interesuje me ideja transcedentalne tehnike, gde, nebitno da li je komedija ili pesma, možeš da prevazidješ sebe. To je jedan od razloga da sam tako zainteresovana za „ptičiju pesmu“, jer ptice vežbaju svoju pesmu i dovode je do perfekcije.

Kad obučem kostim, masku ili odelo, to je deo procesa transformacije, koji odvaja jednu personu od druge. Za mene je to veoma važno, jer većina materijala koji koristim je zaista ekstreman, neki ljudi sa kojima igram kao karakter, nisu baš ljudi sa kojima bih volela čak ni da se sretnem, a kamo li budem sa njima. Lično, hoću da napravim razliku izmedju života i performansa. Interesuje me ideja transcedentalne tehnike, gde, nebitno da li je komedija ili pesma, možeš da prevazidješ sebe. To je jedan od razloga da sam tako zainteresovana za „ptičiju pesmu“, jer ptice vežbaju svoju pesmu i dovode je do perfekcije.

Kad obučem kostim, masku ili odelo, to je deo procesa transformacije, koji odvaja jednu personu od druge. Za mene je to veoma važno, jer većina materijala koji koristim je zaista ekstreman, neki ljudi sa kojima igram kao karakter, nisu baš ljudi sa kojima bih volela čak ni da se sretnem, a kamo li budem sa njima.

Kad učite umetnost jednog klovna, godine prodju dok se ne nadje perfektno, neutralno, detinjasto, aktivno stanje svesti i budne praznine. Ako bi da budeš kanal za ideju ili karakter,
potrebno je na trenutak, da sebe izdvojiš sa strane. Dakle, taj trenutak izdvajanja, kad moj život staje i počinje performans, je krucijalan. To mi pomaže da idem dublje u performans.

Takodje i u domenu komedije, traži se da ponudim svoju fizičku prisutnost, kao objekat za smeh, a to je mnogo efektnije ako možeš da „izađeš“ iz sebe.