"U ovome si potpuno u pravu: umetnost je javna svest. Mislim da je to pitanje u osnovi svih radova predstavljenih ovog leta".

P. Rad koji si predstavio tiče se socijalnog aspekta pojedinaca I njihovog identiteta.

Kako bi objasnio svoje zanimanje ili inspiraciju unutar tog konteksta, koji aspekt društva te najviše zanim

M.P. Pre nego identitet “per se” interesuje me učestništvo kao način za analiziranje šta demokratija danas znači. Vremenom, mislim da je to dinosaurus, ili san iz prošlog veka, pre nego stanje društva ikad dostignuto

U Vladičinom Hanu moj rad ( intervencija) je imao za cilj da slomi “image“ umetnika, kao nekog ko ima specifičnu hierarhisku poziciju ispred publike, kao I autoritet baziran na pažnji koju njegov ili njen rad dobija.

Osetio sam takođe da se rad može videti i kao “invazija”, dakle pokušao sam da otvorim rad kolko god je moguće prema ljudima iz grada kako bi mogli da uzmu učešće. Na kraju, moja namera je bila da prenesem poruku koja glasi “ne gledajte mene nego sami učinite”.

U isto vreme sam zaista želeo da stvorim atmosferu, nešto što bi privuklo pažnju, da načinim drugačiji osećaj ulice. Jarka boja je dobro funkcionisala. Izobilje crvenih majci je odredilo momenat kao scenu.

P. Tvoj rad inače, počinje kao obican dogadjaj javnog prostora, u smislu “svako moze da ucestvuje”, ali se u ovom slucaju fokusira na samo jednu individuu.

Da li izjava na majici postavlja pitanje identiteta? Misliš li da ljudi danas imaju manjak identiteta?

M.P. To u mnogome zavisi od toga šta podrazumevamo pod identitetom. Generalno gledano, ne zanimaju me apstraktne I sveobuhvatne tvrdnje, zanimljivije su mi stvarne situacije. Mislim da je identitet deo igre kao karakter svake individue. Nošenje majce iste boje ne izgleda mi kao uniformnost. Svaka osoba zadržava svoju individualnost; to se vidi i na fotografijama. Majca ih je samo učinila vidljivijim. To me dovodi do tvog drugog pitanja, ja ne želim da iznesem nikakav stav o mogućem identitetu zemlje ili istorijskom momentu, već radije podstičem pitanja o načinu na koji smo uključeni u to, možda i malo sa dodatkom apsurdnosti.

P. Naš jezik određuje našu realnost. Reči i terminologija koju upotrebljavamo, su tu da reflektuju i opišu našu realnost ili bar koncept toga. U tvom radu data je posebna važnost rečima i slovima. Šta su reči za tebe? Kako bi objasnio upotrebu reči i znakova u svom radu?

M.P. Ja tretiram jezik kao materijal, a reči van konteksta funkcionišu kao objekti. U mom radu često tekst ukazuje na koncept, ali uvek stoji u neobičnom odnosu sa kontekstom koji ga okružuje. Pokušavam da izgradim nestabilnu I enigmatičnu situaciju, ili čak potpuno komičnu. Kao kad bi “image” mogao da se kompletira komadom teksta, bez da bude uhvaćen, već čini deo “image”.

Tekst nije prečica (short cut) za ono sto bi se izrazilo vizuelno; upravo obrnuto, to je ubrizgana nepravilnost (desorder) u vizuelni sistem.

P. Tvoj rad (performans) je dobro prilagođen svakodnevnim situacijama. Tvoje učešće je minimalno, dok publika dobija glavnu ulogu. Prihvatajući tvoju ponudu, oni i postaju glavni nosioci. Uzimaju besplatnu majicu, i tim činom prihvataju tvoj stav “Moj autoportret” (My self potrait), napisan na majici. Tvoj jedini dokument o tome je obična fotografija koju si napravio sa svakim od učesnika.

Šta je ta fotografija za tebe? Postoji li i neki sledeći stupanj koji uključuje te fotografije?

M.P. Ne baš. Pitati nekog na ulici da učestvuje, nije nikada lako. Razmena majice za fotografiju je ustvari način koji omogućava da se desi, slamanje izmedju umetnika i publike.

Podsticati ljude na akciju, ili čak bolje reakciju.


P. Izgleda da se performans koji si predstavio, dešava svaki dan za nas, osim što nema nekog ko postavlja ogledalo i fotografiše, te da na kraju i vidimo, šta u stvaru radimo.

Ti predaješ filosofiju, na umetnickoj akademiji u Londonu, prema tome prava si osoba za ovo pitanje: Da li mislis da je umetnost neka vrsta javne , ili društvene svesti?

M.P. Ja sam izuzetno zadovoljan da je ova intervencija (performans) postala nastavljajući performans. To je zaista i bilo moje tajno iščekivanje, a to je da će majice nastaviti da cirkulišu. Ne da bi ostavio svoj trag u gradu, već suprotno, da vidim kako početno pitanje o učesništvu i hierarhiji, ima svoj nastavak u životu ljudi iz Hana. Tada već bez potrebe za kamerom Idokumentacijom.

Da se vratimo na tvoje prvo pitanje, demokratija je konstantno preispitivanje odnosa koji nas povezuju i čine delom toga. U ovome si potpuno u pravu: umetnost jeste “javna svest” (public consciousness). Mislim da je to bazično ispod svakog rada, predstavljenog ovog leta.