P. Tvoj rad je serija fotografija sa urbanim ambijentima iz velikih gradova, tj. svetskih centara. S obzirom na to da smo i ti i ja iz Vladičinog Hana, moram da kažem da se za mene svi ti centri odavde bolje i jasnije “vide”, ali i obrnuto. Han se nekako bolje vidi iz pozicije nekog svetskog centra, Pariza recimo.

Da li je to i tvoj utisak?

M.Đ. Za mene je Han emocionalni centar. U razvojnom smislu, porediti ga sa većim gradovima, a pogotovu evropskim i svetskim centrima, bilo bi gotovo nemoguće. Ipak, moja potreba da u svakome od njih tragam za prepoznatljivim delovima koji podsećaju na Han je stalna i često nesvesna. Vladičin Han je grad u kome sam odrasla, Beograd je grad u kome živim. Na putu od jednog do drugog i danas, posle mnogo godina, stalno se mešaju osećanja sreće i tuge…

P. Tvoj profesionalni angažman fotografa je vezan za magazin, i žurnalistiku. Međutim fotografije koje si nam predstavila nemaju atraktivnost žurnala, već dubioznost likovnog izraza.

Kako ti u stvari radiš ? Jesu li tvoje fotografije posledica pripreme i studija pre no što uzmes kameru, ili selekcija slučajnih zabeleški kamerom?

M.Đ. Prikazane fotografije su naizgled svakodnevni, obični motivi. To su ulice, šetališta, mostovi. Ipak za mene su gotovo svi odraz lične i emotivne vezanosti jer su vremenski dugo prisutni u mom okruženju. Zato te fotografije nisu u tehničkom, pa ni u likovnom smislu odraz pripreme i analize, već u emotivnom. Doživljaj tog motiva je dobijao svoje mesto u mom razmišljanju dok jednog momenta, često neplanirano, nije nastala fotografija. Zato nema potrebe ni mesta dopadljivosti i atraktivnosti na ovim fotografijama.

P. Dokument, koji svaki “klik” kamerom podrazumeva, shvaćen kroz kontekst datog vizuelnog momenta, ima određeno značenje. Meni izgleda da su u tvojim fotografijama, svakodnevne i uobičajene “ulične stvari”, zebra, semafor, ogledalo itd. predstavljene kao nešto bitno i postojano, ali u isto vreme izgledaju i malo nestvarno i imaginarno.

Nebitno za to, da li se slažes sa mojom konstatacijom ili ne, šta je u stvari vodilja, ili linija koju pratiš, kad podigneš foto aparat i uhvatiš ono što je potrebno za “dobru fotku”?

M.Đ. Ideja da se uobičajeni, svakodnevni elementi ulice izdvoje kao zasebni motivi sa punopravnim značenjem rezultat je zapravo tog odnosa metropole i malog grada. Ono što u Hanu ne postoji ili je nebitno, u Beogradu je neminovno. (U Vladičinom Hanu nikada ne biste prešli ulicu na pešačkom prelazu). Sa druge strane traženje intimnosti poznatoga u velegradu dovelo je do izbora tačno određenih motiva koji su deo mog svakodnevnog kretanja i kao takvi usađeni u sferu sećanja. Otuda i imaginarni, pomalo nestvarni prikaz poput sećanja na san.

P. U ovoj našoj priči o tranziciji(u)lice, šta je bilo bitno, za izbor fotografija koje si predstavila?

M.Đ. Hm?.

U tranziciji (u)lice iskorišćena je glavna ulica Vladičinog Hana, koja je centar dešavanja tog grada. Sve što se dešava, dešava se u glavnoj ulici ili se tu prepričava. Svaki građanin je blisko vezan za nju. Ona je mesto ali i razlog kretanja ljudi, razmena energije i informacija ali i mesto druženja.

Fotografije koje sam prikazala nisu namenski rađene za ovu izložbu. One predstavljaju izbor mog dosadašnjeg doživljaja, razmišljanja i uočavanja ulice kao prostora u kome se odvija život u drugim sredinama. U tim sredinama vlada otuđenost među ljudima, a ulica je tranzicija samo u smislu kretanja. Na njoj se dešava više paralelnih radnji koje egzistiraju nezavisno jedna od druge i neće se ukrstiti. Zato je moja provincijski nostalgična potreba za intimizacijom ostvarena preko drugih elemenata ulice.

P. Ja sam bio oduševljen tvojom idejom da se o glavnoj ulici Hana govori kroz vizuelne momente urbanih sredina iz nekih drugih gradova, ali kad bi recimo u Beogradu imala izložbu fotografija iz Vladičinog Hana, koliko bi ti značilo da se u glavnoj ulici Hana obeleže pešački prelazi i oslikaju zebre?

M.Đ. Naravno da ne puno. Paralela nije bukvalna već suštinska. Ja u Beogradu tražim ono što mi nedostaje, poput topline poznatog, malog prostora - krugova kojima se krećem (otuda stalna kretanja ustaljenim maršrutama) i vezanost za konkretni semafor, ulicu, reku, pogled sa prozora. Prikazujem i ono što doživljavam: metež vašara,
neidentifikovana lica prolaznika, učesnika saobraćaja, biciklista, ali bez ličnog odnosa sa tim ljudima.

Jedini prikazani portret u ovoj selekciji, jeste trubač koji je iz Vladičinog Hana na železničkoj stanici u Beogradu. U izboru su i ulice bez ljudi na kojima je jedino kretanje, kretanje automobila i tramvaja. To je naglašen osećaj otuđenosti velegrada.

Kada bih prikazivala Vladičin Han u Beogradu, to bi bila priča o ljudima.