P. Kada sam komentarisao vas rad, rekao sam da pristupa temi drugacije od ostalih, I da je nekako okrenut ‘naopacke”, jer odredjuje temu ne kao turista, ili konziment turizma, vec kao neko ko koristi i kreira izvesnu koncentraciju turisticke atmosfere. Mozda je bas zato sam rad pun dokumentarne fotografije. Da li biste prihvatili takvu konstataciju?
A.R. Zanimljivo gledanje i zanimljivo razmišljanje. I prilično tačno ako se ovaj rad tako posmatra. Kontekst izložbe može da promeni ugao gledanja određenog rada. Dopada mi se. Nisam na taj način razmišljao. Ovako se postavlja i pitanje otvorenosti nekog rada i mogućih percepcija. Često se pitam kako je neko komunicirao sa nekim određenim radom ili sa celom izložbom. Redovna je pojava da je komunikacija između umetnika i posmatrača nema, umetnik najčešće ne zna kako je njegov rad završio u kontaktu sa onima kojima je ponuđen kao dijaloški predložak.
Ovaj rad je svojim velikim delom priča o uličnom portretisti. Slikao je Airtona Senu. Svoje malo slobodno vreme provodio je fotografišući vizuelni identitet jednog, nekada davno ribarskog mesta a danas omiljene turističke destinacije u Portugalu. Posle sezone, kao umetnik, u svom ateljeu slažući te fotografije u mogući poredak, probao da odgonetne neke važne, velike i male životne zagonetke sebi i da ih ponudi drugima kao moguće olakšanje već pređenog puta. Ulični portretista sigurno postane deo nečijeg letovanja, njegov rad, čarolija umeća i sama priča o tome kako i gde je portret nastao, siguran sam, postaje deo nečijeg sećanja.
Tačno, među svim konobarima i sobaricama, sladoledima i peskom, ima mesta i za jednog uličnog portretistu. Kao kamenčić letnjeg mozaika.
P. Predstavili ste se fotografijama. Jedan posetilac izlozbe me je pitao da li je sve na tim fotografijama naslikano I nacrtano, ili je to “prava fotografija”. Bilo mi je smesno da to neko piita, medjutim, isto su pitali I drugi ljudi, sto mi vec nije bilo smesno. Dakle, kako biste u stvari objasnili odnos izmedju realnog I naslikanog ? Sta je stvarno, a sta ne?
A.R. Moji fotografski radovi su uvek imali slikarsko mišljenje. Ja sam slikar i koristim mogućnost fotografije kao slikarskog medija. Najčešće tamo gde stvari ne bi mogle biti naslikane rukom. Ili tamo gde je neophodna ubedljivost ideje o nepogrešivosti, objektivnosti i vere u njenu istinitost. Ne čudi me zato, što takav slikarski pristup, različit od uobičajenog korišćenja fotografije postavlja kod posmatrača takve dileme. Na ovim fotografijama nema naknadnih intervecija. Njihova slikovitost je realna. Ovaj rad bi trebalo da liči na brazilske tele novele. Možda je tek njihov zajednički skup i priča o trajanju na prvi pogled nestvarna.
P. Naziv vaseg rada je ‘deset godina rada”. Sta je inspiracija za takav rad, ili tacnije kako se oseca covek koji treba da napravi “deset godina rada”?
A.R. Ovo je su u stvari ilustrovane autobiografske beleške. Dnevnički zapisi koji su, na izložbi za koju su pravljeni i na kojoj su prvi put izloženi, trebali posmatraču da olakšaju komunikaciju sa izborom radova nastalih u deset, bolje reći petnaest godina, koji su bili potraga za ličnim identitetom i pozicioniranjem u svetu u kome su se desile velike promene. Ubeđen sam da je ovaj rad pomogao demistifikaciji drugih radova na izložbi, učinio ih prihvatljivijim i olakšao dijalog. Ipak, i sam je napravio novu količinu nerazumljivosti. Pitanje je gde ta granica razumevanja treba da stoji a da zadrži čaroliju individualne percepcije pojedinca sa kojim kontaktira. O komunikaciji je reč.
P. Vas rad je proglasen za nacionalno dobro I vi ste nosilac nacionalne penzije. Dakle pravi covek za sledece pitanje: ‘Kakav je odnos drzave Srbije prema likovnoj umetnosti”?
A.R. Ja sam, ustvari, vrhunski doprinositelj nacionalnoj kulturi. To se tako zvanično zove. Udobno se osećam sa tim zvanjem. Mislim da u ovoj zemlji postoje, ne samo kada je umetnost u pitanju, samo lični podvizi strpljivih, upornih i vrednih individua. Srbija, kao država, sa tim na žalost ne želi da ima nikakve veze. Ja imam sasvim drugačije mišljenje o vrednostima čoveka i života od države u kojoj živim. Ovu državu bi trebalo uhapsiti i strpati u zatvor zbog nebrige prema kulturi u svim njenim oblicima pa i prema vizuelnim umetnostima.