P. Ivice, tebi je kao umetniku ovo drugo gostovanje u Vladičinom Hanu. Da li primećujete neku razliku, da li se Han malo promenio od prošle godine ?

I.S. Han je lepši grad ove godine. Dobio je plato u centru, sada ima možda najbolji sportski centar u ovom delu Srbije. Nisam ga toliko često obilazio, ali sam bio par večeri na Reload festivalu, iako me izbor bendova nije posebno privukao oduševio sam se atmosferom. Osećao se duh mladosti i otvorenost koja nekako odoleva trendovima iz većih sredina. Ljudi su tamo izgleda još uvek kul.

P. Tvoje fotografije često ostavljaju utisak o sukobu ili nekoj drami, koja se odvija između suprotnosti, na primer toplo hladno, oštro - zaobljeno i td. Da li je sukob neophodan da bi se došlo do subjekta ?

I.S. Sukob na mojim fotografijama je, osim u želji da sve prikažem onakvim ga doživljvam, tu prisutan takođe i radi ravnoteže, nekakve harmonije. Moji gradski pejzaži su uglavnom topli, dok prirodu volim da bojim hladno. Gradovi i jesu topli, u njima žive ljudi, dok je priroda zapravo hladna, često surovo. S druge strane, često u prirodi tragam za ljudskim tragom, dok bih urbanu sredinu, igre radi, predstavio kao nešto potpuno prirodno, dato od boga, nešto što je samo dobra forma i ništa više. U neku ruku na taj sukob se može gledati kao na želju da pomirim suprotnosti, spojim nespojivo. Na svojim radovima dopuštam da suprotnosti međusobno komuniciraju, pa je pravi predmet bavljenja zapravo taj dijalog izmđu suprostavljenih stvari, ta drama. Nešto što slikama daje život. A ukoliko na radu fali tog dijaloga, način da se do njega dođe je da se rad predstavi onoj publici kojoj će biti nešto što ona nije očekivala da vidi, te skrenuti pažnju i naterati na razmišljanje, ili barem dugo posmatranje. To recimo važi za rad koji sam ove godine rešio da predstavim Hančanima na temu odlaska na plažu. Bar se nadam da će tako i biti.

P. Po akademskoj tituli ti si slikar, međutim baviš se fotografijom. Da li je to fotoproces zamenio nanos boje i četku ili je nešto drugo u pitanju pa radije uzimaš fotoaparat nego četke ?

I.S. . Da, u mojoj diplomi stvarno piše slikar. Međutim, kako sam sa slikarstvom uporedo savladavao mnoge veštine, tehnike, igrao se raznim medijima, izvukao sam pouku da nije važno šta se koristi da bi se kao krajnji rezultat dobila dobra forma i određena poruka. Ne mislim da postoji bog slikarstva koji mi je dao diplomu da bih sada njemu morao da se odužujem tako što ću danima spremati platna, mešati boje i strpljivo graditi slojeve, ukoliko je to što hoću da postignem moguće rešiti kolažom, crtežom, fotografijom, videom. Ponekad možda tekstom. U vremenu kada je slikarstvo razvijano ljudi su od ostalih medijuma mogli da računaju još na crtež, skulpturu, muzičke instrumente, tekst, arhitekturu. U današnje vreme najneverovatnijih tehničkih dostignuća, kroz koje većina može relativno lako da sebi priušti da se izrazi, bavljenje slikarstvom radi slikarstva je kao da odeš na more a ne izlaziš iz apartmana. Nisam se ja odrekao slikarstva, nekad je upravo ono pravi medijum za određene ideje/situacije, ali je za mene uglavnom samo dobra osnova, i čijim sam izučavanjem stekao osnovna znanja koja primenjujem kroz druge medije, a oni uključuju arhitekturu, grafički i industrijski dizajn, dizajn enterijera, video, animaciju... Da nisam slikar ne bih imao pojma o kompoziciji, bojama, formi uopšte.

Što se digitalne fotografije tiče, možda sam je prigrlio jer osim što je praktična i ekonomična, rad na njoj se uglavnom svede na rad na kompjuteru, na kome montiram video, projektujem, modelujem... I to se sve često preplice. Iz takve radne atmosfere otići u atelje nekad može da znači opuštanje i bežanje u drugu stvarnost, ali se često povodom toga osećam kao da treba da odem na drugu planetu. Može se reći da sam četku uveliko zamenio fotoaparatom i kompjuterom, ali postoji nešto što kompjuter ne može ni približno zameniti, a to je rad na mozaicima kojima se u poslednje vreme bavim, barem kad osetim potrebu da budem u direktnom kontaktu sa materijalom.

P. Tebi je kao umetniku, ovo drugo gostovanje u Vladicinom Hanu. da li primecujete neku razliku, da li se Han malo promenio od prosle godine ?

I.S. Han je lepši grad ove godine. Dobio je plato u centru, sada ima možda najbolji sportski centar u ovom delu Srbije. Nisam ga toliko često obilazio, ali sam bio par večeri na Reload festivalu, i iako me izbor bendova nije posebno privukao oduševio sam se atmosferom. Osećao se duh mladosti i otvorenost koja nekako odoleva trendovima iz većih sredina. Ljudi su tamo izgleda još uvek kul.

P. Tema ovogodisnje izložbe je fenomen godišnjih odmora, sakriven iza slogana "Vamos a la playa". Da li ti se ta tema svidela, to jest, ima li nečeg zanimljivog u tome, u odnosu na tvoj dosadašnji rad ?

I.S.. Želja da izložim rad koji izlažem, i to upravo na datu temu nije mi dala da se bavim njome na način koji ste možda očekivali. Tema je zapravo odlična, i verovatno bi me odvukla na neku daleku lokaciju da se nisam ozario kada mi se u glavi spojila sa nečim o čemu maštam kad god prolazim kroz Han. Stvari su nekako povezale, ljubav na prvi pogled, i kako me moja intuicija ponekad i agresivno tera da je pratim, nisam mogao a da ne isteram do kraja da ljudima ovde pokažem to što imam da im pokažem. Kad mi je već ukazana prilika da im se obratim. Ovaj rad imam u glavi već neko vreme, čitav projekat, a tema me je zapravo podstakla da ga realizujem. Izlažem sa željom da komuniciram, i nadam se da će rad izazvati posetioce da komentarišu.

P. Za rad, koji cete predstaviti na izlozbi, uzeli smo maksimalni format koji stampatrija dozvoljava, na koji ste vi stampali imidz sa izuzetnom minucioznoscu i preciznoscu detalja. Nije li to ona kontrast sa pocetka naseg razgovora ?

I.S. Moj rad je smišljen tako da zbuni posmatrča i navede ga na pomisao da gleda pravu stvar. Morao sam da se posvetim i najsitnijim detaljima, ali sam se ipak zaustavio na neku, nadam se, zdravu meru, tek toliko da sâm prostor deluje donekle nedovršeno (da bi angažovao maštu posmatrača i time ga uvukao u scenu) a ipak vrlo stvarno i moguće. Na stranu to što se izlaže na većem javnom prostoru, sa puno posetioca, format je morao da bude veliki i pun najsitnijih detalja zbog utiska neposrednosti. Na projektor nisam pristajao jer bi (zbog njegovih tehničkih ograničenja) odsustvo detalja umanjilo ozbiljnost namere da ljudi stvarno budu ubedjeni da to postoji. A radi se o nečemu sto mislim da je prava šteta što ne postoji, i da nije toliko nemoguće. Možda negde i postoji u nekim nacrtima, ali nisam proveravao, nije ni bilo potrebno. Recimo da ovim želim da posejem seme u kolektivnoj svesti, možda probudim volju u ljudima da stvore nešto slično. Nekad je volja, odnosno motivacija jedino što fali, a volje za velike stvari u poslednje vreme kao da nema ni u tragovima. Biće super ako ovim radom nekog uspem da motivišem.

P. I za kraj pitanje, hocete li ove godine na more ?

I.S. Na duhovito pitanje pokušaću da dam duhovit odgovor – hoću, ove godine stvarno hoću da idem na more!