P. Milena, ako bi mogla da u globalu odrediš objekat svoje opservacije, šta bi mogla da kažeš, čime se u stvari baviš, šta te kao fotografa zanima ?

M.Đ. Ono što mene najviše inspiriše i zanima su u stvari ljudi, njihove sudbine I život. Život koji nije namešten I nije izrežiran, već sve ono što često gledamo sa strane I ne želimo da vidimo jer te ljudske sudbine nisu ono što smatramo kremom našeg društva. To su uglavnom marginalizovane grupe I životi koje ne smatramo vrednim. Ja baš suprotno smatram da je svaka sudbina I svaki život bitan I tražim tu neku spontanost medju ljudima I njihovim sudbinama, tako da su to u stvari razne socijalne teme koje mene zanimaju.

P. Šta je za tebe bitno da postigneš u svojim fotografijama da bi bila zadovoljlna urađenim?

M.Đ. Ja mislim da nisam nikad zadovoljna urađenim, uvek sve može da bude drugačije I bolje, iako fotografija danas mnogo razlikuje od njenog početka, i dalje smatram da je fotografija do trenutka kolko god da je unapred pripremljena i izrežirana, ukoliko nije dokumentarna fotografija, u svakom sličaju ona nosi odredjenu emociju jednog trenutka, tako da ta emocija i iskrenost spontanost je nešto čemu ja težim. Ali mislim da svaki rad može da bude bolji i da ništa nije savršeno i završeno, ali to bi verovatno bio neki drugi rad i neki drugio momenat.

P. Da li ti je trebalo puno vremena da se skoncentrišeš na “bazen izložbu”, tj. koliko ti je takva izložba bila bliska ili daleka?

M.Đ. Razmisljala sam u početku, šta sad, “turistički”’ da uradim , na tu temu. Sam godišnji odmor je kao koncept zanimljiv, i svi smo podlegli do negde tome , svi smo se osetili kao turisti ponekad. Razmišljala sam šta sad uraditi da nije tako komercijalno, pa sam se odlučilla za jednu intro priču, zapravo za taj sistem gde sam ja glavni akter samog događaja.

P. Izaberala si turističke promo plakate za svoj rad, ali kako si izabrala baš te plakate, jesu li to nasumični izbori ili su ti se dopali kao loakliteti gde bi htela da odeš ?

M.Đ. Nisu izabrani nasumice. Većina njih su u stvari retro plakati, ideja je bila da pokažem kako taj komercijalni sindrom prodaja određenog ideala života kao što godišnji odmor turističke agencije prodaju, i to kao idealan provod, idealan život , nešto drugo , beg od realnosti, što donekle ljudima na odmoru i jeste, ali je daleko od toga što je zaista, pa sam htela da samo pokažem da to nije samo u današnjem momentu posledica savremenog društva, već zapravo od kad plakat, kao medijum ekzistira, on prodaje jedan lažni sjaj, tako I da sam izabrala te retro plakate, uobličene i u likovnom smislu, tako da nisu slučajno izbrani , a s druge strane kažem, volim da putujem i posetim mnoga mesta, pa sebe vrlo lako mogu da stavim u ulogu turiste i odlučila sam da sebe zapravo vodim kroz tu priču , da bude moj lični doživljaj turizma, nasuprot onoga što se opet na turističkim razglednicama prodaje kao lažne slike lepih, zaljubljenih ljudi, koji se provode ispod palme. Ovo je suprotna priča tome, “kako bi to bilo kad bi bilo’.

P. Gledajući tvoj rad, meni izgleda da si zaista bila na Kubi, Havani i td. Koliko ima istine u tome što je na tvojim plakatima?

M.Đ. Pa da, ima istine zaista, cela ta priča gde ja sebe stavljam u ulogu nekog ko odlazi na sva ta mesta i na kraju kao konceptualni završetak cele te priče zapravo kao mala Doroti, u “Čarobnjaku iz Oza” se vraćam kući. Poslednji plakat kojim završavam svu tu priču je zapravo priča o Vladičinom Hanu, kao što se Doroti tokom velike depresije sanjajuši bolji život transportuje u neku nerealnost, tako isto I ja odlazim na sva ta imaginarna mesta, zamišljam sve to kao izgleda, ali na kraju čeznem za svojom kućom I domom, tako da sam se lako uklopila u celu ulogu I nadam se da će to biti zanimljivo posetiocima izložbe.